ŠTA POVEZUJE BALKAN I AFRIKU, BOBA MARLIJA I CUNETA GOJKOVIĆA:

O poslednjem romanu Davida Albaharija “Pogovor”

“A ko će odlučiti kada je kraj?”

“Danas si ovde, sutra si tamo, a prekosutra te nigde više nema.”

Ovo su samo neke od rečenica iz poslednjeg romana velikog književnika Davida Albaharija, preminulog 30. jula ove godine.

Da li bismo njegov roman, simboličnog naslova “Pogovor”, isto čitali da nije u pitanju baš poslednji Albaharijev roman? I da ga autor nije pisao u završnoj fazi bolesti, kada više nije mogao čak ni da kuca, pa su mu slova, kako je sam govorio, bežala, i celo delo je morao da diktira iz glave? I da nije održao promociju u Beogradu, sedeći u kolicima, dok je izdavač umesto autograma, dugačkom, vijugavom redu obožavatelja lupao pečate “trenutno prisutan, David Albahari”?

“Pogovor” se može čitati na mnogo nivoa, ali posle odlaska ovog pisca, koji je ostavio nemerljiv trag na naše, balkanske književnosti, nekako se sam po sebi nameće i ključ prolaznosti.

U pitanju je, dakle, labavo povezan roman o mnogočemu, a najviše o prolaznosti, pisan postmodernističkim stilom. Tako se na samom kraju Albahari vratio svojim postmodernističkim književnim počecima i zatvorio životni i stvaralački prsten. Stavio poslednji deo u tu, brižljivo negovanu životnu slagalicu.

“Neke nevidljive božanske ruke polako su sipale pesak preko piramida i, kada sam ih ponovo pogledao, nisam mogao više da ih vidim. Peščano more ih je izravnalo i pretvorilo u onu vrstu sna iz kojeg se čovek najteže budi,” govori neimenovani narator, sveznajući nepouzdani pripovedač, koji je svedok gotovo celokupne ljudske istorije, prateći jednog kralja, suverena male kraljevine, začete još u vreme Skita, u Aziji. Trajali su ta kraljevina i taj kralj tokom mnogih vekova, smanjivali se sve više i više, da bi skončali na dva sprata jednog hotela u Cirihu. Ovo je, neobično ispripovedana, priča o tom kralju i ljudima koji su prošli kroz njegov život i o prapočetku čovečanstva, nastalog u Africi.

Kroz nju Albahari spaja priče o “malim” i obespravljenim narodima – pomenute Afrike, ali i Balkana, Jevrejima i nekim iščezlim plemenima, koji su vazda služili kao monete za raskusurivanje svetskih moćnika. Ali, piše i o životu “kao jezičkom prividu”, pojedincima kao “izdancima na istom stablu ljudske usamljenosti”, Pokretu nesvrstanih, rastafarijancima, Bobu Marliju i Cunetu Gojkoviću, pojedinim ljudima koji su kao hijene, pa, iako žive u čoporu, sami čereče meso ulovljene mlade zebre, ne deleći ga ni sa kim. Piše i o filatelisti i ljubitelju crnog kontinenta, te prapostojbine, profesoru Baboviću, koji je našem kralju prodao retke marke, pa o jednom Sudancu Sulejmanu i Nemici Hani Gretl, kćerki profesora istorije, koji se ludo vole u iznajmljenoj sobi jevtinog hotela, dok zvone zvona da oglase smrt kralja. Ali i o Borhesu, Nabokovu, Titu, Sirimavo Bandaranaike… Nakratko se pojavljuju i Svetislav Basara, Dragan Velikić, Jelena Lengold, pa i sam Albahari.

Zavodi nas autor stvarnim i izmišljenim istorijskim pričama, poput one o Sulejmanu Veličanstvenom, koji je za Istanbul poveo mnoštvo srpske dece, otete u “danku u krvi”. Usput je seo pod stoletni dud, da odmori i razmisli o snazi koju vodi, a koja sveukupno broji 200.000 janičarskih duša; a one bi, opet, mogle da svrgnu i jednog sultana. Čudo se neko desilo sa Sulejmanom ispod te, dudove grane, a Srpčići su, umesto u Istanbulu, završili kao atrakcija – “albino crnci”, na nekoj od onovremenih pijaca roblja.

Govori nam Albahari i o neumitnom protoku vremena, varljivom odnosu snaga i, pre svega, o čoveku, koji je toliko opsednut “slikom svog izlaska u svet da uopšte ne primećuje da je stvarno izašao”.

Piše i o propasti sveta:

„Naša životna partija, odnosno partija koju svako od nas igra protiv svog života (a možda i protiv smrti) sve dok je još uopšte moguće povlačiti izabrane poteze, dakle, svaka takva partija – a niko ne može sa sigurnošću da kaže koliko će ih biti – unapred se završava porazom svakog od nas.“

U ovom slučaju ipak smo svedoci jedne pobede, pa makar i male naspram sveukupne istorije čovečanstva. Jedan veliki autor, koji je, da iskoristimo njegove reči kojima opisuje kralja – uvek bio jači od svog bola, sve od 1973. godine, kada je objavio prvu zbirku “Porodične priče”, pokušava da otrgne od zaborava ljude, njihove pojedinačne živote i kolektivne tragedije, i tako “prevari” istoriju. Bar za neko vreme dok sve ne prekriju peščane dine.

Izdavač romana “Pogovor”, koji je prošle godine bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, je Čarobna knjiga.