“Gutači vetra” Franka Buisa podsećaju koliko je važna sloboda – individualna i kolektivna

Bio jednom jedan grad i u njemu lokalni kabadahija i despot. I bili jednom građani – despotovi poslušnici, pomireni sa sudbinom, inertni i apatični.

Ovo bi mogao da bude početak bajke, ali i istorijska priča karakteristična za sve epohe čovečanstva, uključujući današnjicu.

Francuski pisac Frank Buis, koji je ovdašnju, naročito žensku čitalačku publiku, osvojio romanom “Nijedne žene sin”, ponovo se u knjizi “Gutači vetra” bavi temom slobode – lične i kolektivne. I u romanu “Nijedne žene sin” imali smo lokalnog tiranina, koji je sejao strah, kupovao ljude kao roblje, čak ih i žigosao kao stoku. Ovde imamo sličnog mizantropa, Džojsa, koji je pobegao od sopstvene prošlosti i porekla, obogatio se i zavladao mračnom dolinom u centralnoj Francuskoj, Gur Noar. Ljudi su ga prvo videli kao Mesiju, jer je gradio i zapošljavao, a zatim je, vremenom, postao izrabljivač i tiranin. Džojs (misli da) poseduje sve, pa i ljudske živote i duše, što se najbolje vidi iz njegove rečenice: ” Kako nestao?! U dolini niko ne sme da nestane ako ja to ne naredim!”

Njemu su potčinjeni radnici, policija, špijuni, batinaši, čak i prostitutke. Sve ulice nose Džojsova imena.

Činjenica da Buis ne smešta priču ni u jedno konkretno vreme upravo doprinosi njenoj univerzalnosti, a povremene reference na druga dela, počevši od same Biblije, pokazuju da je ovaj zaplet star bezmalo koliko i sam čovek. Oduvek su postojali oni koji imaju tendenciju da zloupotrebe moć i otmu tuđu slobodu, kao što su postojali i oni kojima despoti vladaju strahom ili podmićivanjem.

Upravo je to ono što radi Džojs – ucenjuje, zastrašuje, otpušta s posla, iako u dolini ne postoji nijedno drugo radno mesto koje nije u njegovim rukama, pa tako otpušteni može ili da ode i ostavi sve ili gubi svaku šansu da preživi.

Da bi cinizam i apsurd bio veći, upravo je on vlasnik elektrane, žile kucavice doline, koja naizgled donosi svetlost. U stvarnosti, elektrana je zatvor i simbol mraka.

Džojsova radnička “pastva” su ljudi ubijeni u pojam, apatični, pomalo depresivni, oni u kojima je nada umrla u samom startu, a bezvoljnost se uselila u džepove. Decenijama pristaju na teror i pokoravanje, prenoseći posle te modele ponašanja u svoje mikro sredine, u porodice.

Iz jedne takve, disfunkcionalne familije, iz doma Volnijevih, krenuće pobuna – prvo individualna (kada kćerka Mabel napusti roditeljski dom), a zatim i grupna, koja će zahvatiti ceo grad. Njeni inicijatori su i Mabelina braća, koja, vrlo simbolično, nose biblijska imena: Mark (Marko), Matje (Matija) i Lik (Luka).

I u prethodnom i u ovom romanu Buis vidi žene, odnosno ženski princip, kao začetnike otpora. Otpora protiv ustaljenih normi, skučenih misli, ćutanja, tradicionalnog pokoravanja, nasilja, tiranije. Nosioci pobune su i mladi, oni koji ne pristaju da prerano zaključaju svaku nadu i pretvore se u žive mrtvace. Oni ruše ustaljene norme koje kažu: “Ćuti i trpi!”

Ovi mladi “gutači vetra”, zapravo su “gutači slobode” i ne pristaju da je se odreknu.

Džojs, kao i svi despoti, ipak zaboravlja da graditelji i kamenje na kraju nestanu, da jedino ideje mogu da putuju kroz vekove i prežive propast, prkoseći, kako kaže autor, i najboljoj i najlošijoj ravnoteži. Zato je njegov roman ujedno omaž i velikim idejama i literaturi.

Pišući na alegorijski, pomalo bajkovit način, Buis se obraća upravo detetu koje se krije u svakom čitaocu. Apeluje na to dete da nikada ne zaboravi stvari koje su suštinske, koje su najvažnije i koje nemaju cenu: slobodu, ljubav, porodicu, jednakost, saosećanje i solidarnost.

Time, kao pravi potomak francuskih revolucionara, autor sledi tradiciju značajnih frankofonih pisaca, koji su čuvali i prenosili baklju slobode i prosvećenosti. Među njima posebno mesto ima Viktor Igo, a prevodilac ove knjige, Jovana Ilić, uporedila je Volnijeove sa Igoovim “Jadnicima” ovog veka.

Ilićeva je, inače, za prevod romana “Nijedne žene sin” dobila nagradu Branko Jelić, za najbolji prevod sa francuskog jezika, koju dodeljuje Udruženje književnih prevodilaca i Francuski institut. Izdavač Buisovih dela je “Vaganar”.