TRNOVIT PUT OD RAZOČARANOG “ŽENSKO” DO “ŽENA JE ČAROBNA”: U susret dolasku čuvene francuske spisateljice Kamij Lorans

Da bi čovečanstvo stiglo od razočaranih rečenica “opet žensko” (što znači gotovo optužujuće “nije muško”) do “žena je čarobna”, trebalo je da se Zemlja okrene 100.000 puta oko svoje ose i da se rode i odrastu četiri generacije žena u kući porodice Daskara, u Ruanu, Francuska. O tim koracima, tako malim za Zemlju, a tako velikim za ženu, pisala je jedna od najpoznatijih francuskih spisateljica i članica žirija Akademije Gonkur Kamij Lorans, u najnovijoj knjizi “Žensko” (izdanje “Akademske knjige”). Knjigu je posvetila svojoj “čarobnoj kćerki”.

Čitaoci u Srbiji imaće priliku da je vide i čuju 16. maja, kada će u Beogradu prisustvovati proglašenju Gonkurove nagrade studenata Srbije i uživo predstaviti ovu autofikciju, kao i kratak roman “Filip”, objavljen na srpskom jeziku prošlog proleća (izdavač Vaganar). Sama autorka, naime, priznaje da je pisala priču o sebi, ali i o svojoj majci, domaćici, koja bez odobrenja muža nije mogla da se zaposli ili otvori račun u banci. Osim njih, pod istim krovom žive još dve generacije žena – najstarija, nana, koja je radila kao šnajderka, pa otvorila parfimeriju, i njena kćerka, a naratorkina baka – baša. Nani slobodu daje posao i činjenica da je bila samohrana majka. Trnovit put za ono vreme, ali nagrađen – slobodom. Za razliku od nje, baša održava kuću, a uveče strpljivo čeka muža sa posla, znajući i sama da je na večeri sa nekom od svojih dama. Ali, ona od njega zavisi.

Bilo je to vreme kada imenica “žensko” nije bila samo reč, niti prost gramatički rod. Ona je označavala odnos prema svetu. Ako si žensko možeš da plačeš uz bajke, jer je devojčicama dozvoljeno da budu krhke. Ako si dečak, moraš da budeš čvrst. Ukoliko si devojčica, moraš da istrpiš grozne, ogromne šake dedinog brata u svom šortsu, jer ne znaš da smeš da se pobuniš, jer su te učili da je odraslima nepristojno reći “ne”. I moraš da ćutiš o tome šta se desilo, jer se “prljav veš drži u kući”. Ako si žensko u vreme popisa stanovništva 1964. godine, sasvim je normalno da otac na pitanje “imate li dece”, odgovori “nemam, imam dve kćerke”.

Kada kreće pobuna? Verovatno onog trenutka kada naratorka ne ode na prvu pričest jer pastor zaključuje da je nezrela – devojčicama je, uz smeh, dobacila da je Bog Adama stvorio pre Eve budući da je pre remek-dela morao da napravi skicu. Ona, dakle, postaje svesna svog, kao i položaja svoje sestre, majke, bake. Njen štos izraz je prve pobune. Ali rodnih stereotipa stečenih vaspitanjem neće se osloboditi nikada sasvim, pa će kasnije, kada dobije jedini šamar od muža, pošto mu je u ljubomori preturala po novčaniku, konstatovati “Sama sam to tražila”. Udarac je bio toliko jak da joj se odlepila retina, pa su je operisali laserom.

Lorans se u knjizi osvrće i na smrt svog prvenca, dečaka Tristana, o kom je prethodno potresno pisala u “Filipu”. I u jednoj tako užasnoj situaciji za roditelje, primetiće da njen otac brani sina kolege, koji je napravio lekarsku grešku, ali i da je fokus saosećanja na njenom mužu, koji sigurno najviše pati, jer ga prvi put vide da plače!

Knjiga je nastala kao rezultat promišljanja Kamij Lorans o ženskoj sudbini i položaju u društvu, o stavovima koje same žene prenose s generacije na generaciju, a posle pojave pokreta MeToo. Autorka se takođe poigrala idejom da bi tolike stotine godina prizivanja sinova na kraju mogle da prouzrokuju rođenje sina u ženskom telu. Ujedno se zapitala dovodi li patnja za izgubljenim dečakom naknadno rođenu kćerku do toga da poželi da zameni tog, izgubljenog.

Generacija njene i mnogih današnjih kćeri stečena prava smatra prirodnim. Zaboravljaju da postoje delovi sveta u kojima žene i dalje ne mogu da poseduju imovinu ili gde će biti kamenovane zbog preljube, čak i kad im je muž razbojnik ili zlostavljač. Patrijarhat neguje poslušnu, podatnu ili, što bi rekla Margaret Etvud, “jestivu ženu”. U spomen na trnovit ženski put, ali i kao upozorenje mlađim generacijama, ostaje ova knjiga u odličnom prevodu Svetlane Stojanović.