SANJARI SPUTANI ZAGUŠLJIVOŠĆU PROVINCIJE: Zbog Andersonovog “Vajsburga u Ohaju” Hemingvej bi se odrekao milion dolara

Da ga Šervud Anderson nije nazvao – Vajnsburg, mogao bi to biti bilo koji grad u unutrašnjosti, na bilo kom kontinentu. I da radnju nije smestio u vreme posle Prvog svetskog rata, kada industrijalizacija doživljava zamah, mogli bismo je čitati i kao savremenu priču o čoveku izgubljenom u okeanu digitalizacije, automatizacije, veštačke inteligencije.

Plinske svetiljke naspram električne rasvete, konji naspram automobila, ljudski um naspram algoritama – sve su to samo detalji jedne iste dileme: kako da se običan čovek snađe u nepoznatom svetu, koji mu deluje tuđ, a da ujedno iskoristi njegove benefite i zadovolji svoje sanjalaštvo i želju za avanturizmom. Jednom rečju, kako da se ne odrodi od prirode i samog sebe.Uprkos tehnološkom napretku, on, čovek, često ostaje zbunjen, usamljen, tužan, nemoćan da u potpunosti izrazi misli i emocije. Andersonovi junaci ne pripadaju sredini u kojoj su ukotvljeni. Muškarci su zaglavljeni u mačističkim i patrijarhalnim pravilima koje su sami stvorili; žene su žrtve tog krutog patrijarhata, posebno ako odudaraju po obrazovanosti, inteligenciji, senzibilitetu.Anderson primećuje da je većina dečaka, s vremena na vreme, priželjkivala da slavno pogine, umesto da budu prodavci u dućanima i žive jednolične provincijske živote.

Takođe, većina žitelja oseća se od života prevareno i namagarčeno. Gradić izmišljenog imena istovremeno privlači i odbija. Iako oličenje prosečnosti, njegova vrata i kapije kriju najneobičnije stanovnike, a ti isti ljudi, opet, baš kao i kapije, skrivaju intimne porodične istorije, izneverena očekivanja, prokockana obećanja, novac u rupi iza kreveta, čekaju decenijama dragog da se vrati, kao što je obećao, tonući u samoću … Ti čudni stanovnici Vajnsburga, baš kao i svakog drugog gradića u unutrašnjosti, žele da se uklope, da pripadaju, da ni po čemu ne odudaraju, da izgovore pravu reč. A upravo im sve to izmiče. ” Mnogi ljudi moraju da žive i umru sami, čak i u Vajnsburgu,” primećuje autor u jednoj od priča, koje su čvrsto povezane, pa se mogu čitati i kao roman.

Osim karaktera junaka i lepote pejzaža, sa bojama koje se predveče spiraju sa onižih brda, ono što povezuje sve priče jeste lik Džordža Vilarda, mladog lokalnog novinara, koji mašta da ode iz zagušljivog sveta u kom je odrastao. U nekim storijama on je samo svedok događanja, čije mu značenje, zbog mladosti, izmiče, dok je u drugima akter.Naročito je dirljiva scena u kojoj Džordžova majka Elizabet, naslednica trošnog hotela, koju su odbacili i autoritarni muž i sin, pokušava mladiću da otkrije tajnu sakrivenih 800 dolara za beg.

Ona to do kraja neće uspeti, što simboliše upravo “zaključanost” Andersonovih junaka, ali će mladi Džordž (opet simbolično), sanjareći u kupeu, napustiti prašnjavu provinciju.U jednoj od radnih verzija svoje besede povodom dobijanja Nobelove nagrade, Vilijam Fokner priznaće da su i on, i Hemingvej, i Tomas Vulf, i Dos Pasos, izašli ispod Andersonovog “šinjela”. Hemingvej je 1935. ovu knjigu, pored Dostojevskog, Mana, Flobera, Tolstoja i Tvena, svrstao u onu lektiru koju bi “radije čitao ponovo prvi put, nego da dobije siguran prihod od milion dolara godišnje.”Ovaj američki klasik, o kom je napisano mnoštvo naučnih studija, za “Kontrast izdavaštvo”, preveo je pesnik i urednik Danilo Lučić.