SANJARI SPUTANI ZAGUŠLJIVOŠĆU PROVINCIJE: Zbog Andersonovog “Vajsburga u Ohaju” Hemingvej bi se odrekao milion dolara
Da ga Šervud Anderson nije nazvao – Vajnsburg, mogao bi to biti bilo koji grad u unutrašnjosti, na bilo kom kontinentu. I da radnju nije smestio u vreme posle Prvog svetskog rata, kada industrijalizacija doživljava zamah, mogli bismo je čitati i kao savremenu priču o čoveku izgubljenom u okeanu digitalizacije, automatizacije, veštačke inteligencije.
Plinske svetiljke naspram električne rasvete, konji naspram automobila, ljudski um naspram algoritama – sve su to samo detalji jedne iste dileme: kako da se običan čovek snađe u nepoznatom svetu, koji mu deluje tuđ, a da ujedno iskoristi njegove benefite i zadovolji svoje sanjalaštvo i želju za avanturizmom. Jednom rečju, kako da se ne odrodi od prirode i samog sebe.Uprkos tehnološkom napretku, on, čovek, često ostaje zbunjen, usamljen, tužan, nemoćan da u potpunosti izrazi misli i emocije. Andersonovi junaci ne pripadaju sredini u kojoj su ukotvljeni. Muškarci su zaglavljeni u mačističkim i patrijarhalnim pravilima koje su sami stvorili; žene su žrtve tog krutog patrijarhata, posebno ako odudaraju po obrazovanosti, inteligenciji, senzibilitetu.Anderson primećuje da je većina dečaka, s vremena na vreme, priželjkivala da slavno pogine, umesto da budu prodavci u dućanima i žive jednolične provincijske živote.
Takođe, većina žitelja oseća se od života prevareno i namagarčeno. Gradić izmišljenog imena istovremeno privlači i odbija. Iako oličenje prosečnosti, njegova vrata i kapije kriju najneobičnije stanovnike, a ti isti ljudi, opet, baš kao i kapije, skrivaju intimne porodične istorije, izneverena očekivanja, prokockana obećanja, novac u rupi iza kreveta, čekaju decenijama dragog da se vrati, kao što je obećao, tonući u samoću … Ti čudni stanovnici Vajnsburga, baš kao i svakog drugog gradića u unutrašnjosti, žele da se uklope, da pripadaju, da ni po čemu ne odudaraju, da izgovore pravu reč. A upravo im sve to izmiče. ” Mnogi ljudi moraju da žive i umru sami, čak i u Vajnsburgu,” primećuje autor u jednoj od priča, koje su čvrsto povezane, pa se mogu čitati i kao roman.
Osim karaktera junaka i lepote pejzaža, sa bojama koje se predveče spiraju sa onižih brda, ono što povezuje sve priče jeste lik Džordža Vilarda, mladog lokalnog novinara, koji mašta da ode iz zagušljivog sveta u kom je odrastao. U nekim storijama on je samo svedok događanja, čije mu značenje, zbog mladosti, izmiče, dok je u drugima akter.Naročito je dirljiva scena u kojoj Džordžova majka Elizabet, naslednica trošnog hotela, koju su odbacili i autoritarni muž i sin, pokušava mladiću da otkrije tajnu sakrivenih 800 dolara za beg.
Ona to do kraja neće uspeti, što simboliše upravo “zaključanost” Andersonovih junaka, ali će mladi Džordž (opet simbolično), sanjareći u kupeu, napustiti prašnjavu provinciju.U jednoj od radnih verzija svoje besede povodom dobijanja Nobelove nagrade, Vilijam Fokner priznaće da su i on, i Hemingvej, i Tomas Vulf, i Dos Pasos, izašli ispod Andersonovog “šinjela”. Hemingvej je 1935. ovu knjigu, pored Dostojevskog, Mana, Flobera, Tolstoja i Tvena, svrstao u onu lektiru koju bi “radije čitao ponovo prvi put, nego da dobije siguran prihod od milion dolara godišnje.”Ovaj američki klasik, o kom je napisano mnoštvo naučnih studija, za “Kontrast izdavaštvo”, preveo je pesnik i urednik Danilo Lučić.
Pratite nas na Instagramu
@mercator
Error: API requests are being delayed. New posts will not be retrieved for at least 5 minutes.
There may be an issue with the Instagram access token that you are using. Your server might also be unable to connect to Instagram at this time.
Click here to troubleshoot.