NERAZMRSIVO KLUPKO NAŠIH SUDBINA: “Inšallah, Madona, inšallah” Miljenka Jergovića, knjiga sastavljena od 19 priča-sevdalinki

Svi ljudi su stvoreni od neke priče,” kaže jedan od junaka zbirke pripovedaka Miljenka Jergovića “Inšallah, Madona, inšallah”, koju je nedavno objavila beogradska “Booka”. I upravo ovo bi mogao da bude lajtmotiv i zbirke i života: svaki junak ima svoju priču i svaka priča je podjednako važna, čak kada nijedan od tih junaka, baš kao ni njihove pripovesti, neće ući u zvaničnu istoriju.

I svi junaci i sve priče, na ovaj ili onaj način, pod određenim okolnostima mogu biti međusobno povezani ako se namesti prava konstelacija zvezda.

Zbirka se sastoji iz devetnaest takvih kazivanja, nastalih, kako sam autor kaže, kao „prozni remiks bosanskih sevdalinki“, osim tri, koje koren imaju u dalmatinskim klapskim pesmama.

“Đul Zulejha”, “Bosa Mara Bosnu pregazila”,”Djevojka se suncu zamerila”, “Put putuje Latifaga” – samo su neke od sevdalinki koje su voleli naši roditelji ili ih i mi pevamo na svadbama i koncertima Boža Vreće ili Amire Medunjanin. Ali, nijedna priča nije inspirisana pesmom, objašnjava Jergović, već su sve to samo “samplovi”.

U stvari, te pripovetke bazirane na sevdah-semplovima (uzorcima) sevdalinke su za sebe – po duhu, tematici, atmosferi, dertu. Svaka govori o nekom životnom bremenu i teskobi koje nas muče. O fatalnim ljubavima, čežnji i nedostižnosti ovozemaljske sreće, o propijenim budućnostima i bosanskom weltschmerzu. O “metafizičkim vezama” između najrazličitijih ljudi, koje u nekim drugim slaganjima kockica ništa u životu ne bi vezivalo.

Putujemo različitim podnebljima – od Argentine, preko Bengazija, Turske i Londona, do Dalmacije, Mostara i Sarajeva. Šetamo kroz ljudsku istoriju od trenutka kad je Bog hodao zemljom, preko Otomanskog carstva, do dvadesetog veka i ratovima zahvaćenog Balkana. U zajedničkim fantazmagorijama gnezde se kuće bez krovova i skrivaju spavači pod vedrim nebom. Istovremeno smo i antikvari i propali gospari, kovači, seljani, sultani, fratri, ratnici, cirkusanti iz Izmira, napuštena deca, nesuđene ubice i one suđene, ali nevoljne, lepotice koje nose prokletstvo svoje lepote i ružne žene čija je ružnoća čista lirika. Promiču narodi sve četiri vere dok “sagadžija nebeski” junacima u snovima velikim crnim ključem navija srce.

Svedočimo i pojavi prve frizerske haube za kosu u Sarajevu i poslednjem železničarskom teferiču na Vrelu Bosne, pred Prvi svetski rat. Čuveni pevač sevdalinki Alaga Idrizović, Valteru Periću (“Valter brani Sarajevo”), u kafani Kod dibeka, peva ruske pesme, a Karlos Gardelo, najvažnija osoba u istoriji tanga, krišom ide iz Buenos Ajresa u Bosnu, da mu hodža skine usud koji mu je ciganka urezala u dlan. Anđina sudbina se menja kad joj anđeo padne s neba u dvorište (jer je zadremao), pa usput polomi sebi krilo, a Anđi ružu, a Nisimovićeva kad ga pohodi melek Džibril (anđeo Gavrilo) i pred njega postavlja strašan izbor.

Ma koliko junaci i Jergovićevih i naših životnih priča bili očajni i koliko god sami sebi “ucrtavali u dlan” nesrećnu sudbinu, jer mahom smo sami odgovorni za svoje živote, većina do kraja ipak ostaje pomirena sa usudom, pa valjda i sa samima sobom.

Ipak, nikada nisu sve priče ispričane u celosti. Neka će pričanja zauvek ostati tajna, jer njih “zna još samo Bog, a on ne priča priče ni sebi, ni ljudima.