“Crna Anđelija i druge zverske priče”

Srđana V. Tešina kao potraga za izgubljenim vremenom

Kada zatvorimo oči, sve ih ponovo vidimo – sve te ljude, kuće, ulice, dudove i trešnje i razne životinje. Sve one koji su obeležili naše detinjstvo i odrastanje..
Uz životinje smo, baš kao i uz ljude, učili o životu i učili da živimo. Uz njih smo savladavali prve gubitke, one su bile svedoci naših prvih pijanstava, prvih ljubavi, prvog ozbiljnog srama, prve smrti…
“Crna Anđelija i druge zverske priče” Srđana V. Tešina potraga je za izgubljenim vremenom. Kao vešt krotitelj reči i lovac na detalje, autor nas vodi rodnim Mokrinom i okolnim selima, gde je odrastao, ali i Beogradom, u kom je provodio studentske dane, išao na svirke i Fest, držao časove gitare i živeo u iznajmljenoj sobi preko puta Geozavoda, iznad pekare, zbog koje su se bube penjale u njegovu momačku sobicu. Svaka priča podsetnik je na one koji su minuli, ali svakoj svedoči i poneka životinja – bila ona insekt, ptica, pas ili mačka. Te životinje dele ljudsku sudbinu, pate s nama ili zbog nas, promiču istorijskom pozornicom kao naizgled periferni, a, u stvari, nezaobilazni akteri. One nas podsećaju šta je zaista važno i koliko ljubav, vernost ili empatija ne smeju, čak ni u vreme kada se sve meri novcem, pa i sećanja, da budu prevaziđena kategorija.

Zato su tu jedna preslatka crna mačka Anđelija, dobijena kao rođendanski poklon. I jedna Krega, mlada ženka mešanca vojvođanskog taksina, koja se kao Čak Noris borila sa liscem i kaznila ga za ubistvo laneta,  prethodno nađenog u žitu i spašenog od kombajna.Tu je i Lepi Mića, jazavičar, od one sorte koju su u drevnom Egiptu zvali tekeli (žestoki, vatreni, hrabri) i koji se još mogu naći na egipatskim freskama. Tu je i beogradska ljubomorna maca Tomi, zbog koje je pukla jedna ljubavna veza. Upamćeni su i stvarni Titovi kakadu papagaji Mara i Tora, ali i mitski Koba, koji je, navodno, dobio ime po starom nadimku Josifa Visarionoviča Staljina i čije postojanje nikada nije dokazano.

Kao i životom, tako i ovom knjigom promiču likovi i trenuci odavno zaboravljeni, poput kikindskog apotekara Ferdinanda Klingera, koji je iskoristio najezdu marokanskih skakavaca 1932. godine,  pa osnovao, praktično prvu kikindsku radnju brze hrane – “Marokkanishe Heuschrecke”. U njoj je neko vreme prodavao pržene skakavce.
Zbirkom lete i šetaju i razne ptice, od egzotičnog noja do barskih droplji, koje podsećaju na smiraj dana, kad granica između zemlje, vode i neba u ravnici postaje fluidna, a misao o životu i smrti teška, pa se paori okupljaju u lokalnim birtijama da lakše poteraju tugu i usamljenost.

Kaleidoskop se okreće, životne situacije se menjaju, životinje odlaze, ostaju sećanja na stare reklame za “plazmu”, na lepljenje rumunske folije preko ekrana, tako da televizor liči na onaj u boji, na pravljenje vašarskih lutaka od okrunjenog klipa kukuruza i šaše (osušene ljuske), na lupanje oraha tučkom za meso, na nehotično povređivanje sasvim malog šteneta i pijanog komšiju Žarka koji hotimično povređuje konja, krticu, kornjaču…

Lepe ili ružne, sve ove scene čine mozaik naših života. Tešin ih još pamti po prohujalim ljubavima, mokrinskoj kafani “Boja purpura”, uvijačima za knjige s grbovima sada već bivših jugoslovenskih republika, pesmama “Jedna mladost” Josipe Lisac i “Zemljo moja” Ismete Krvavac, krdu krava koje se lagano s ispaše vraćaju u Jaukovo, ostavljujući iza sebe oblak prašine…
Po čemu ćemo ih pamtiti mi i naša deca? Šta god da to bude, Tešin ima jednostavnu i jasnu poruku: nijedna životna scena kojoj svedočimo nije “obična”. Svaka je čudo. Čudo života. I zaslužila je naše poštovanje.