“Godine” nobelovke Ani Erno kao testament ličnog i kolektivnog pamćenja

Po čemu će se pamtiti prva polovina 21. veka, u kojoj živimo, i šta će na nas ostaviti trag? Da li ćemo je pamtiti po velikom ubrzanju koji je svet doživeo?

Ili po klimatskim promenama, globalnom otopljavanju i strahu od ozonske rupe? Po usponu veštačke inteligencije, njenom ulasku u sve pore života i strahu da će nas zameniti? Po tome što sve brže saznajemo i sve brže zaboravljamo, pritisnuti novim informacijama? Po fotografijama koje se čuvaju u “elektronskim oblacima” i više nemaju patinu, za razliku od naših sećanja koja ih i dalje imaju? Po tome što je čovek pobedio svoje telo, pa je Kipčoge istrčao maraton za manje od dva sata? Po sindromu “burn out”-a (sagorevanja na poslu)? Po tome što sve više kupujemo onlajn? Po najavljenom dolasku odeće koja će menjati boju shodno našem raspoloženju? Po pandemiji korone i svetskom “lock down”-u? Po velikim migracijama? Po otkriću sintetičkog genoma i lekova koji leče do sada neizlečive bolesti? Po preranom odlasku muzičke ikone Ejmi Vajnhaus?

A šta je to, kako vidi aktuelna nobelovka Ani Erno u knjizi “Godine”, obeležilo 20. vek i ljude koji su živeli kad i ona? Koliko smo različiti u odnosu na generacije pre naše, koje su imale vremena da svaku “novotariju” dočekaju sa čuđenjem, koje su prvi put videle supu u kesici, majonez u tubi, mleko u tetrapaku i ekspres lonac? Koje su bile svedoci kako prvi antibotici spašavaju živote…

Od posleratne gladi, pa optimizma pedesetih, preko revolucionarne groznice šezdesetih i kasnije države blagostanja, sve do doba konzumerizma – Erno vešto hvata duh vremena i spaja lično i univerzalno. Pokušava da sačuva trenutke u kojima više nikada nećemo biti i doba u kome je bicikl bio mera brzine života. Sećanja na porodične večere, školska prijateljstva i intimne susrete odražavaju zajednička iskustva miliona ljudi. Iste marke čokolade, isti muzički hitovi, isti časopisi vezivali su najmnogoljudniju generaciju”bejbi bumera” i njihovu decu. Generaciju koja je imala privilegiju da vidi uživo Sartra i Simon de Bovoar i u realnom vremenu prati venčanje princeze Dajane ili kako Andrić prima nobelovu nagradu.

Zakoračivši s one strane ogledala, plovimo kroz burne vode političkih previranja i gledamo: studentske proteste 1968, pad Berlinskog zida, rat u Alziru, Vijetnamu, Iraku, svedočimo seksualnoj revoluciji, teroristickim napadima grupa ETA-e i Bader-Majnkof, ali i rađanju digitalnog doba. Dvadeseti vek obeležilo je sletanje na Mesec i pronalazak frižidera i televizije. To je stoleće borbi za pravo na abortus, nuklearnih pretnji, rasta nezaposlenosti devedesetih, širenja bolesti kravljeg ludila i straha od side. To je vek u kom se desio napad na njujorške Kule bliznakinje, posle čega se činilo da svet više nikada neće biti isti. Promenila se geopolitička mapa, ali i načini na koje putujemo avionom.

Ipak, nastavili smo da volimo i patimo za bližnjima ili propuštenim prilikama, da bolujemo od depresije i radujemo se sportskim pobedama, da glasamo za pesmu ili film decenije… Nastavili smo da živimo.

Glas Ani Erno postaje odjek društvenih promena koje su preoblikovale svet. Listajući albume, ona nas pita možemo li da prizovemo taj jedan trenutak, ovekovečen na slici. Podseća nas da sećanje nije samo skladište činjenica, već riznica koja krije suštinu naše ljudskosti. U eri preopterećenosti informacijama i digitalne prolaznosti, “Godine” su testament o snazi ličnog i kolektivnog pamćenja.