ČUVARKE OGNjIŠTA I PORODIČNE ISTORIJE: Omaž Olje Savičević Ivančević Marijama – majkama i ženama, zaboravljenim u porodičnim stablima

Mara, Mare, Marijeta, Meri, Marica, Marjuča, Maša, Marijola, prababa Marija… Sve junakinje romana “Ljeta s Marijom” Olje Savičević Ivančević, njih pet, nose ovo simbolično ime Bogorodice, ali i Marije Magdalene, u različitim varijantama, iako sama autorka kaže da ono nema veze ni sa tradicijom, ni sa religijom.

Ime Marija izraz je, tvrdi u romanu, sentimentalne međusobne povezanosti svih tih žena i njihovih sudbina. Na hebrejskom, Marija ujedno znači “gorko more”. Sve te Marije istovremeno su i majke i kćerke, ali se u rodoslovima i porodičnim stablima pojavljuju samo ako su rodile sinove. Jer rodoslovi sežu do 17. veka, prateći isključivo mušku liniju i nosioce prezimena. Ispada da osim činjenice da su se rodile i da su rodile, ništa drugo ne postoji: one nisu živele, nisu imale profesiju, nisu putovale i nisu umrle.

A bilo je puno razloga da upravo imena tih žena ostanu, i to krasnopisom ispisana, u porodičnim stablima.

Jedna čukunbaba iz knjige bila je poglavarka crnogorskog hajdučkog plemena, a pleme je nazvala po pokojnom mužu. Prababa je bila prva posleratna predsednica opštine, sahranjena u zajedničku grobnicu bez imena. Njena sestra bila je prva pesnikinja u mestu, ali pesme nije potpisivala pošto se to kosilo sa tadašnjim moralom. Druga prababa imala je prvu knjižaru na ostrvu i osnovala pozorište u svojoj kući, a braća su je na kraju razbaštinila…

Roman “Ljeta s Marijom” veliki je omaž majkama i, uopšte ženama, sa ovih prostora. Neka vrsta “obrnutog”, ženskog, rodoslova. Omaž ženama ne samo iz Dalmacije, u kojoj se veći deo radnje dešava, već i sa celog Balkana, pre svega bivše Jugoslavije. To se vidi već iz uvodnog citata Margaret Diras, kojim Olja Savičević Ivančević otvara knjigu: “Majke ostaju najčudnije, najluđe osobe koje smo ikad sreli, mi, njihova deca.”

Spisateljica u romanu povezuje priče više devojaka i žena, sve po imenu Marija, koje se, nelinerano ispričane, protežu od 1921. do 2021. godine. Ona pripoveda o ženskim iskustvima i sudbinama određenim ratovima, revolucijama, patrijarhalnim moralom, generalno društvenim okolnostima. Njene Marije vole, pate, odrastaju, dobijaju prve menstruacije, ostaju u drugom stanju, šalju sinove u rat, i same bivaju zatočene u ostrvskim logorima, kao udovice pokušavaju da othrane decu u siromašnim bosanskim selima, idu u pečalbu, školuju se, lete prvi put avionom, pišu, razvode se i preudaju, neguju bugenvilije, dižu kuće iz pepela posle ratova, trpe nasilje, a onda, uz sestrinsku, žensku podršku, kažu – NE.

Okupljaju se uz priče, nedeljom popodne, posle ručka, dok muškarci dremaju ili puše i piju prošek i kafu, pa tako čuvaju porodične recepte, mitove i legende od zaborava. Sve one su, na izvestan način, čuvarke vatre (porodičnog ognjišta) i zahvaljujući njima opstaju i porodice, ali i porodična baština.

One održavaju čak i grobove poginule rodbine bivših muževa, onda kada te poginule svi drugi zaborave. Jer taj bivši muž otac je njihovog deteta, a porodica je – porodica. Ili što bi rekla švedska spisateljica Amanda Svenson, “sistem toliko blistav da zaslepljuje”.

Ono što su radile i o čemu su razmišljale iza zatvorenih vrata, čemu su se radovale i zbog čega su patile, prenosi se sa (ženskog) kolena na koleno ne samo kao mit, već i kao neka vrsta uputstva za odrastanje i život. Sva ta iskustva pretkinja daju hrabrost ili, što bi rekla autorka, “jedu strah”, onim ženama koje tek dolaze, i koje tek iščekuju ljubavi, radosti, boli, patnje i (m)učenja.

U Srbiji je ovu porodičnu, intimnu, ali i antiratnu, žensku sagu izdala “Booka”, a roman Olje Savičević Ivančević nalazi se u finalu izbora za jednu od najprestižnijih hrvatskih književnih nagrada – nagradu T portala.